Koncert Dine Merlina u Beogradu

"A, onaj dedo Dino kako sam mu tepala u mislima, odjednom se preobratio u mladića koji dva sata ne prestaje da peva, svira, skače i jurca po bini, ponovo je to bio mladić koga sam se sećala i ponovo je bila mladost i ljubav i sreća".

Piše: Aida Ćorović

Da se razumemo na samom početku- ovaj tekst pišem kao muzički laik, a potom i kao osoba koja nikada nije bila osobit fan Dine Merlina. Sve ovo napominjem jer je važno za ono što želim da kažem i zato što je lišeno pristrasnosti i mogućeg sentimenta koji bi mi se mogao pripisati.

Elem, pre nekoliko večeri sam bila na koncertu Dine Merlina i da me na njega nisu pozvali moji rođaci iz Sarajeva, teško da bih se odlučila da na koncert uopšte odem. Naravno, pratim Dinu iz vremena zajedničke mladosti, slušala sam ga žurkama i svirkama, kao i brojni bendovi i pojedinci, Dino i, tada njegova grupa Merlin, a kasnije on kao solista, obeležili su lepo i šareno vreme jugoslovenske muzike 80tih, ali i ono kasnije, ne tako lepo i šareno razdoblje. I kao što rekoh, slušao se Dino, ali, priznajem, nikada nije bio u vrhu mojih omiljenih likova iz sveta muzike, priznajem, čak, da sam mislila da je pomalo dosadan. I priznajem, takođe, da nikada nisam kupovala njegove CD-eove, nikada nisam išla na njegove koncerte i stalno sam pitala zašto poslednjih godina vlada tolika pomama i histerijaza njegovom muzikom i koncertima. A, onda je usud umešao prste, moj rođak Murat koga nisam videla dobrih 40 godina, a konačno smo se pronašli krajem ovoga leta, pozvao me je da budem gost u press prostoru, gde ću moći da sedim i pijuckam pivo i iz bliza gledam spektakl. I opet moram prizanati da sam se pitala o kakvom, zaboga, speklalu može da se radi, pa, to je „samo“ Dino, sada je valjda trebalo da bude već malo umoran i potrošen, vršnjaci smo, znam po sebi da me umor polako sustiže. Nisam rekla, ali sam pomislila- razuli, Murga, dje, ba, spektakl da pravimo mi matorci, Dini je bolje da sedi na Baš čaršiji i uživa u plodovima ozbiljne kilometraže koju je prosao u poslednje četiri decenije.

Poseban par rukava u celoj priči je i onaj deo politizicaje Dininog dolaska u Beograd, tako je bilo i pre sedam, osam godina kada su poslednji put organizovani koncerti, ako se dobro sećam, Dino je i tada napunio četiri, pet Arena i vladala je potpuna pomama i histerija za karatama. A tako je bilo i ovoga puta, mesecima unapred se pričalo o koncertima, karte su bile u prodaji celog leta, a nije izostala ni ona šugava i maliciozna polizizicaja koja prati Dinine koncerte još iz vremena kada je, gle čuda, zamerio Srbima što su mu urnisali rodni grad i pobili i ranili desetine hiljada Sarajlija. Srpski nacoši su se odmah uskomešali ko vinske mušice već na samu pomenu Dinong imena, biće da ne vole da se priča o ratnim zločinima koje su naša vojska, policija i paramilitarne formacije počini za četiri godine rata u Bosni i Hercegovini, ne vole nacoši da se glasno priča o nepočinstvima, pljačama, silovanjima, klanjima, paljenjima, ubijanjima, ne vole da govorimo o krvavaim tragovima koji su ostali za „srpskim herojima“ i eto, bolje opljunuti pevača koji se, eto, drznuo da to kaže, očajan i nemoćan da spreči zlo učinjeno njegovom gradi i njegovoj zemlji.

Pokrenuta je čak i online peticija koju je potpisalo oko 20 hiljada ljudi, a kao razlog za zabranu pominjale su se navodne, izmišljene izjave Dine Merlina protiv Srba tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije, iako je ovaj muzičar u više navrata demantovao mnoge od navoda i izjava koje su mu se pripisivale. Sećam se da je jednom prilikom reagovao i moj dragi prijatelj i jedan od najvećih srbijanskih muzičkih kritičara, Petar Pera Janjatović koji je tada rekao: „Jer i dalje živimo toliko u okruženju mržnje i nezaboravljanja, kad kažem nezaboravljanja mislim na to kako ljudi podležu propagandi.“

Peticija je ubrzo povučena, svakako ništa nije nije moglo da spreči 80tak hiljada ljudi da kupi karte i dođe na neki od koncerata koji su održani upravo minulog vikenda.

A, sada o samom koncertu. Dakle, ka Areni sam krenula dva sata ranije i već su se reke ljudi slivale ka jednom od četiri ulaza. Većina mladih žena koje sam sretala usput, su bile doterane, osećala se neka čudna i rekla bih, svečana atmosfera, vazduh je bio naelektrisan, naprosto su se mogli napipati uzbuđenje i radost, sva ta uskomešana gužva, glasovi, smeh, jurcanje od ulaza do ulaza, pravi vrtlog emocija i žurbe. Sala se napunila do poslednjeg mesta , uglavnom sam mogla da vidim mlade i veoma mlade ljude, a sam sa malo nelagode osetila blagi osećaj neprijatnosti koji me uvek i bez izuzetka obuzme u velikim gužvama. Sa mesta na kome sam sedela, pokušala sam da procenim mesto najbližeg izlaza, naprosto, moj mozak uvek traži izlaz u slučaju nešto pođe po zlu. I verovatno bi se u mojoj glavi odvijalo jos hiljadu negativnih scenarija, a ja u mislima videla sebe kako bežim iz Arene koja propada u katklizmički ambis, da se nisu pogasila svetla i na bini zavlada magija. Da, bukvalo se u naredna dva sata, na bini Štark arene odvijala magija, a ja nisam mogla da verujem šta se dešava oko mene. Sva ta deca koju sam mogla da vidim oko sebe, ali i oni koje nisam videla, ali sam ih čula, ne samo ušima, već i svakim delićem svoje kože, pevali su iz glasa, znali su svaku reč, a ja sam pitala kako je, dođavola, moguće, da klinci rođeni mnogo posle 80tih, kada je dobar deo pesama i nastao, kako je moguće da sve te pesme znaju i pevaju, pevaju, pevaju i glasa. I znate šta, znala sam i aj po nešto od tekstova, skoro sve refrene, nešto manje u ostatku pesama, znala sam i kao da sam se vratila u kasne 80te, kao da sam se vratila u svoju lepu i bezbrižnu mladost i sve je počelo da se kovitla oko mene i bila sam opet mlada, bezbrižna i srećna. A, onaj dedo Dino kako sam mu tepala u mislima, odjednom se preobratio u mladića koji dva sata ne prestaje da peva, svira, skače i jurca po bini, ponovo je to bio mladić koga sam se sećala i ponovo je bila mladost i ljubav i sreća. No, ni sav taj zanos koji nisam očikavala, ni to što me je muzika kataputtirala u prošlost, nisu sprečili da vidim ono što je ključni utisak nakon svega, a to je ogroman, posvećen rad, kreativnost, stručnost, znanje, profesionalizam koji odavno nisam videla i doživela na ovim prostorima. Dinini koncerti su ozbiljno ispalanirani, režirani, osmišljeni, kreirani i u ta dva sata kolko je trajao jedan koncert, uloženi su meseci planiranja, produkcija koja me ostavila bez teksta i verovatno, čitava vojska ljudi koji su morali da proizvedu sav taj spektakl. Nisam neko ko prati baš sva muzička dešavanja, ne prijaju mi već dosta dugo gužve i buka, ali, ovo što je tim okupljen oko Dine Merlina uradio, sasvim sigurno je najbolje produkcijski urađen posao. Fascinirana sam činjenicom da niti jedan sekund nije prepušten slučaju, sve je isplanirano do poslednjeg detalja, a da istovremeno nije lišeno ležernosti osećaja neopisive lakoće i razfraganosti. Valjda tako izgleda kada posao rade majstori svog zanata i bez obzira što su mnogi ljudi u ovomtimu naizgled nevidljivi, svako od njih pojedinačno zaslužuje priznanje za vrhunski obaljeni posao.

Najpre, poseban dojam su ostavili muzičari koji su svirali te večeri, kao i dva moćna, ženska vokala, svi su toliko profesionalno superiorni, nadahnuti, dominantni, a opet deo savršene celine, da vas povremeno ostavljaju bez daha. Ono što me je posebno inenadilo je da Dinina muzika uživo zvuči još bolje nego na CD-ima, na momente se mogao blag preliv džez i bluz pozlate, solo deonice su bile snažne toliko da sam bila naježena kao šiparica. Dini su se na bini pridružili i fenomenalni i pretalentovani Marko Luis, koji je sigurno jedan od najkomplentijih muzičara na ovim prostorima, kao i Ivana Banfić, koji nisam gledala ni slušala godinama. Dino se u par navrata laćao gitare, a ja sam uglavnom bila zapanjena snagom i mladalačkom energijom koju je isijavao više od dva sata, ni jednog trenutka se nije mogao nazreti zamor ili čak i najmanji pad energije. Dino je definitvno još uvek mladić, ne dajte da vas zavaraju seda kosa i seda brada, a ja se nadam da ću uspeti da otkrijem tajnu njegove mladosti.

Spotovi koji su pratili ceo događaj na bini, animacije i sve ono sto se videlo na centralnom i dva bočna video platna, su vrhunski urađeni, krativni i savršeno uklopljeni sa dešavanjima na samoj bini. I opet se u svemu tome videla izvnaredna produkcija, čvrsto spletena s kreativnim idejama i neopisivim šarmom koji se video u svaom od spotova. Načula sam da iza ovog dela, između ostalih, stoji i Arnej Misirlić, ako je tako, ja imam razlog da se osećam posebno ushićeno i ponosno.

O lajt-šou neću puno govoriti, naprosto, fale mi reči, svo to svetlo koje pleše, luduje, udara u glavu, svi ti čudesni svetlosni efekti koji režu i paraju vazduh, svetlo koje obajsavaju binu i čitavu halu i sve nas u tom vrtlogu, sva ta furiozna enerija se svom snagom sručili na nas i više od dva sata smo leteli i lebdeli u moru raznobojne svetlosti. Nisu izostali ni posebni efekti koji su, bukvalno, neprepričljivi, prskale su papirne trake i tračice, prskale su svetlosne iskre i pirotehnika, ali, kada je se s plafona Arene na nas sputilo destine šarenih balona i kada je cela sala u glas pevala- Hej, hej, hej, danas sam ok, Učini da tako ostane, Hej, hej, hej, danas sam ok, Gdje si da si javi se, s tobom lakše je... kunem se da smo svi zajedno poleteli, belo i plavo svetlo je igralo iznad naših glava i sve se kovitlalo, kovitlalo, kovitlalo... a ja sam shvatila kako se osećala Alisa kada je propada kroz onu zečiju rupu ili Doroti koju je poneo ciklon i odneo do čarabnjaka iz Oza. Ja sam te večeri bila i Alisa i Doroti i Aida od 35 godina i svet je opet bio lep, a vreme mlado.

I na samom kraju, ali ne i najmanje važno, kako se kaže- u par navrata, Dino se obratio publici, njegovi govori su bili ispunjeni nežnošću, videlo se da je istinki dotaknut energijom i magijom koja se te večeri dešavala među nama, ali, na kraju, posebno na kraju, uputio nam je svima reči koje su meni posebno bile važna, poručio nam je da smo svi bića svetlosti i da svako od nas može da razgoni tamu, samo ako dopustimo da naša unutrašnja svetla sijaju. I uputio je poruke ljubavi i mira, sada kada je svet opet na rubu kakatklizme, kada se opet dešavaju ratovi i kada su smrti dece šamar celom čovečanstu, za mene su reči izgovrene te večeri, bile reči koje je moje srce govorilo danima pre toga, to su reči molitvi koje svakodnevno upućujem ljudima, životinjama i biljkama, to su reči mudraca koji je spoznao da smo svi jedno i da ništa, ali, baš ništa nije svejedno i da niko nije ostrvo, da niko nije sam i da smo svi, na kraju, povezani u Svetlosti.

I da, ići ću na sledeći koncert koji Dino bude pravio u Beogradu. Verovatno i u Sarajevu. Možda još negde u okruženju. Lekovito je, verujte mi na reč.

(Autorica je poznata aktivistica u Srbiji. Njen angažman nerijetko je "praćen" sukobima s režimom Aleksandra Vučića i policijskim privođenjima. No, ona je nepokolebljiva...)