Bez obzira na mnoga unutarnja neslaganja, Evropa je i dalje posvećena principima multilateralizma i djelovanja kroz međunarodne institucije, koje su joj donijele političku stabilnost i ekonomski prosperitet nakon Drugog svjetskog rata. Ovo naravno nije slučaj sa komunističkom Kinom, niti trenutnom američkom admistracijom.
Piše: Dragan Karajić
Iako se je moglo predpostaviti da ce Trumpov drugi predsjednički mandat biti nepredvidljiv, malo ko je mogao očekaviti da će se njegov agresivni odnos prema evropskim saveznicima malo razlikovati od pristupa Kini, bar kada je u pitanju trgovina i uvođenje carina.
To naravno stavlja Evropu u malo nezavidnu situaciju. Povratak geopolitike na scenu, koji se trenutno manifestira kroz tenzije između SAD i Kine, otvara dva važna pitanja, da li je Evropa spremna da se više okrene Kini i udalji od SAD-a, i drugo, kakve će posljedice biti po Evropu kao rezultat ove odluke.
Uzimajući u obzir kompleksnost trenutnih odnosa, odgovori na ova pitanja su iznenađujuće jednostavni. Evropa se neće okrenuti prema Kini (niti Aziji), ali će se pozicionirati odvojeno od SAD-a, što prije nije bio slučaj.
Kad se razgovara o Evropi, bitno je podsjetiti da je ona prilično spora u donošenju odluka i zauzimanju strategijskih stavova, stoga je iznenađujuće da je već jasno dala do znanja da ostaje uz SAD, mada ne toliko blizu kao prije.
Evropa je nedavno zabranila pristup kineskim firmama javnim tenderima za nabavku medicinske opreme, otkazala trgovinske pregovore sa Kinom, te sve glasnije optužuje Kinu za ucjenjivanje, naročito po pitanju pristupa rijetkim mineralima.
Ukratno, tri su razloga za ovo odluku. Prvi je da, za razliku od SAD-a, Kina prestavlja veliku opasnost za evropsku industriju zbog njenih abmicija u polju tehnologije, kao što su najnapredniji mikročipovi, sistemimi umjetne inteligencije, kvantno računarstvo i genetski inženjering. Ako se uzme u obzir da je tehnologija u centra trenutnih geopolitičkih tenzija i da Evropa želi izbjeći zavisnost od Kine u ovom domenu, zbog opasnosti po svoju nacinonalnu sigurnost, stav Evrope je više nego razumljiv.
Drugi je vezan za kinesku podršku Rusiju u ratu sa Ukrajinom. Pored ekonomskog rivalstva, ovo stavlja Kinu na listu potencijalnih geopolitičkih neprijatelja, stoga nastavak alijanse sa SAD-om je jedini logični izbor.
Treći razlog, možda i najlakši za razumjeti, je da Evropa sve i da hoće, ne može izaći iz savezništva sa Amerikom lako, zbog visokog stepena ekonomske, tehnološke i vojne integracije. Iako smo čuli određene pozive iz Evrope da je ovo idealna prilika da Evropa izraste u “treći blok” uz SAD i Kinu, do ovog sigurno neće doći, jer Evropa nije tehnološki konkurentna, vojno je slaba, te šanse da euro istisne dolar iz globalnog platnog sistema su male.
Iz političkog aspekta, Evropa i nema ambicije da se postane globalna super sila, jer bi to zahtjevalo ogromne investicije u vojne kapacitete, za što ne postoje veliki apetiti u Evropi. Doduše, eventualni dolazak na vlast AfD-a u Njemačkoj ili Nacionalnog okupljanja u Francuskoj, može ovo da promjeni.
Ovo definitivno ne znači, da do promjena neće doći. Budućnost Evrope, kao drugog najvaćeg globalnog uvoznika (poslije SAD) i globalnog izvoznika (poslije Kine), te njeno mjesto u novim geopolitičkim i geoekonomskim okvirima će biti određen dešavanjima kako unutar, tako i van Evrope. Na koju god stranu da se pogleda, vidi se jasna opasnost.
Da li je ovo onda ključna prekretnica za Evropu, i kako će ona izgledati za desetak godina?
Bez obzira na mnoga unutarnja neslaganja, Evropa je i dalje posvećena principima multilateralizma i djelovanja kroz međunarodne institucije, koje su joj donijele političku stabilnost i ekonomski prosperitet nakon Drugog svjetskog rata. Ovo naravno nije slučaj sa komunističkom Kinom, niti trenutnom američkom admistracijom koja, bar po retorici, vise teži protekcionismu i unilateralizmu.
Ne zaboravimo, Evropa nije suverena država, već političko-ekonomski blok, gdje se odluke donose na principu konsensusa. Zbog ovog, svakako je logično da je za Evropu lakše pratiti, nego voditi na globalnoj sceni.
Iako su stvari sad u pokretu, i značaj današnjih globalnih previranja nije za zanemarati, Evropa nema niti političku volju, niti vojni kapacitet da se pozicionira kao nezavisni “treći blok”.
Iz ekonomske perspektive, Evropa je već dala naznake da će ući u "dvoboj” sa SAD-u po pitanju carina i budućih trgovinskih odnosa, ali vrlo oprezno sa ciljem izbjegavanja bilo kakve eskalacije trgovinskog rata. Primjera radi, Evropa je na Trumpove carine odgovorila recipročno, ali je u isto vrijeme pokazala spremnost na kompromis dajući do znanja da je spremna premjestiti djelove svoje auto industrije u SAD, što je upravo ono što Trump želi, i što bi smatrao velikom pobjedom.
Evropa takođe nije u prilici da bude pretjerano prohtjevna, jer ekonomske prognoze za sljedeću deceniju su prilično tmurne, dok će strukturalni problemi unutar Evrozone itekako otežati ekonomsku ekspanziju. Dva glavna problema, odsutnost fiskalne i bankarske unije, neće uskoro biti rješena. Ako se ovom dodaju kontinuirani konkurenti pritisci od Kine, za Evropu je najbolje ići linijom manjeg otpora u odnosima sa SAD-om i to je nešto što Brisel dobro razumije.
Iako ni jedna strana nije u pretjeranoj žurbi da rješi ovaj problem, malo je vjerovati da će ishod ovih pregovora značajnu utjecati na ekonomsku poziciju Evrope. Ona će ostati ekonomski bogata, sa manjim udiom u globalnoj ekonomiji, i duboke ekonomske i financijske veze sa SAD-om će ostati uglavnom nepromjenjene.
Sa druge strane, do najvećih promjena će doći u sigurnosno-odbrambenom sektoru, gdje će Evropa, mada nevoljno, preuzeti veću odgovonost i obaveze. Nedavni dogovor NATO zamalja da poveća potrošnju na sigurnosno-odbrambeni sektor na 5% GDP-a, je prvi korak u tom pravci. Iako je postignut dogovor, mnoge evropske zemlje ovo ne mogu priuštiti i dodatno zaduživanje će uveliko uzdrmati finansijsku stabilnost u većini NATO članica. Najveća opasnost po ovom pitanju, i čudno je da se o ovom relativno malo priča, je da naoružavanje Evrope, naročito Njemačke, nikad ne završi dobro.
