Vladimir Vukćević, tužilac koji nije gonio ratne zločince

Vladimir Vukčević, koji je 22. jula 2003. godine izabran za prvog tužioca za ratne zločine u Srbiji, predvodio je institucionalnu nadležnost za gonjenje ratnih zločina počinjenih tokom raspada bivše Jugoslavije. Tokom svog mandata isticao je da je u fokusu postavljanje standarda u kojem država mora da odgovori na zločine «bez obzira koju uniformu počinilac nosi». 

Danas je objavljeno da je umro.

U razdoblju kada je on bio na čelu Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije, izneseni su podaci da je Srbija izručila Haškom tribunalu (Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, MKTJ) čak 42 optuženih za ratne zločine.  Takođe, u javnim istupima Vukčević je isticao broj osuđenih u Hrvatskoj (550) i više od 400 osoba pod istragom, prema evidenciji koju je dostavilo srbijansko tužilaštvo. 

Međutim, Vukčevićev mandat obilježile su i kritike: revizije predmeta, politički pritisci, ali i odustajanje od postupaka protiv pojedinaca za koje se tvrdilo da su zločinci. On je u intervjuu upozoravao da se Srbija suočava s problemom „normalizacije“ ratnih zločina i negiranja genocida, posebno u kontekstu Genocid u Srebrenici. 

Posebno je bio aktivan u saradnji sa Haškim tribunalom – u jednom od svojih istupa rekao je da je identifikovao osobe koje pomažu bjeguncima poput Ratko Mladić i Radovan Karadžić te da se nalaze u Srbiji. Ipak, uporno je kritikovan zbog neusvajanja učinkovitijih pravosudnih koraka: aktiviranje predmeta nakon oslobađanja hrvatskih generala u akciji „Oluja“, ali bez konkretnih suđenja pred srbijanskim sudovima. 

Za vrijeme njegovog vođenja Tužilaštva, konkretne pravosnažne sudske presude u Srbiji za ratne zločine ostale su relativno rijetke. Iako je Vukčević navodio da je „za četiri godine uhapšio Vlastimira Đorđevića, Zdravka Tolimira, Stojana Župljanina i Radovana Karadžića“, scena je pokazala da su mnogi postupci bili ograničeni, predugo u toku ili obustavljeni. 

Ne može se precizno reći ko je sve osuđen upravo tokom njegovog mandata po dokumentima koje smo uspjeli pregledati, ali je jasno da je Srbija, pod njegovim vodstvom, formalno ostvarila izručenja optuženika Haškom tribunalu i iznijela optužbe u velikom broju slučajeva. Istovremeno, kritike se vode zbog slabije internog sankcioniranja – posebno slučajeva kada su počinioci državljani Srbije ili su bili teško dostupni srpskim pravosudnim organima.

Mandat Vukčevića označio je jednu fazu u razvoju institucije za ratne zločine u Srbiji – fazu početaka i izazova. Iako je bilo pomaka u vidu izručenja i medijske vidljivosti problema ratnih zločina, put ka dosljednoj pravdi za žrtve ostao je dug.