Hoće li ko Edhemu Omeroviću Titi čestitati Dan Armije. Zaslužio je!

"Hvala na čestitkama. Znam da hoćete da pitate da li bih ovako bolestan, pa i razočaran, kad bi zatrebalo, ponovo išao braniti Bosnu. Naravno da bih. Jer Bosna se brani zato što se voli".

Piše: Almasa Hadžić

Zovem Edhema Omerovića Titu. Hoću da mu čestitam Dan Armije. Svojevremeno komandant 206. viteške brigade, prekaljeni borac koji je sa svojim saborcima Kapetanom Hajrom, Šemsom, Babkom, Bonzom, Čektalom... i hiljadama drugih Podrinjaca i Semberaca, i prije ovog datuma, te 1992. godine, stao na branik domovine.

On zaslužuje iskreno poštovanje i čestitke, govorim sebi.

Na poziv odgovara njegova supruga Ramiza. Tito jedva da može izgovoriti neku riječ. Teško je bolestan.

Odsječene su mu obje noge, ide na dijalizu, skoro je oslijepio. Jede ako mu neko prinese kašiku ustima. Jednostavno – živ je.

Zna da je Dan Armije. I zaplako je jutros, kaže mi Ramiza.

Onako bolesnom, poželio da sazna je li na Godušu organizirano kakvo okupljanje povodom ovog značajnog datuma za odbranu domovine.

„Džaba što je u ovakvom stanju, opet su mu u glavi Sapna, Goduš, živi i poginuli borci. Nadala sam se da će danas doći neko da ga obiđe, da mu bar malo olakša, ali nema nikoga.

Stanje mu je iz dana u dan sve gore. Više ne može da izdrži ni cijeli dijalizni proces. Plaćamo čovjeka da ga odnese i donese sa dijalize.

Ja pošla neki dan doktoru da ga pitam mogu li Titu smjestiti na odjeljenje, da ga bar malo oporave, a doktor, samo što me nije maršnuo, ne želi da razgovara samnom.

Džaba što je Tito u ratu obolio. Bude mi više žao, nego krivo jer znam da malo pažnje kad mu se da, on nekako oživi“, poručuje kroz suze Ramiza, uz obećanje da će Titi odmah prenijeti čestitke.

Tačno je da nije Tito jedini borac Armije RBiH koji je u ratu teško obolio i koji vrijeme mira provodi u bolesničkoj postelji, ali je teško prihvatiti da smo zaboravili, ostali bez empatije i poštovanja prema ljudima koji su imali i viziju i hraborst da, mnogo prije ostalih, krenu braniti svoj toprak, svoju domovinu.

I Šemsu Muminovića, također, ratnog komandanta 206. viteške brigade Zvornik, danas smo zatekli u stanju pomješanih emocija. Bolestan je „navalila voda na srce i pluća“ kaže, a korona, opet, ostavila tragove.

O drugim tegobama, neće da govori. Valja durati, veli.

„Hvala na čestitkama. Znam da hoćete da pitate da li bih ovako bolestan, pa i razočaran, kad bi zatrebalo, ponovo išao braniti Bosnu. Naravno da bih. Jer Bosna se brani zato što se voli.

Ali sa mnogim od ovih koji danas drže govore i pričaju o ratnom putu Armije RBiH, iskren da budem, u odbranu ne bih kretao. Prosto što sam takve, uglavnom, sretao tamo gdje se nije pucalo“, kaže nam komandant Muminović.

Ni Šemsu danas, osim novinara, niko od „uvaženih“ pa i oni koje su „partije postavile na čelo boračkih udruženja“, nije nazvao da mu čestita Dan Armije.

Ne mora niko da zove, kaže, ali mu je istinski žao, što za prvake odbrane BiH danas malo ko pita. Posebno one iz Podrinja. Kao da nisu postojali, veli.

„Kao da nas se stide ovi kojekakvi „govornici“ što ih gledamo na raznim godišnjicama, kao da bi se, najrađe, nas odrekli“, ogorčen je Šemso.

Možda je i upravu.

Naime, znatan broj podrinjskih ratnih komandanata, kao i većina boraca, danas su, ako već nisu optuženi, ono u fazi istraga po tužbama pravosuđa iz Rs-a ili Tužilaštva BiH, među kojima je i Šemso Muminović.

O sudskom procesu komandant Šemso ne govori.

Ne odgovara ni na naše pitanje da li je čuo da se trenutno, po tužbama iz Rs-a, vodi istraga protiv 15 Podrinjaca – počev od komandanata raznih jedinica, do samih boraca.

Čuo je, naravno, ali ne može da komentira.

Baš kao što je čuo da nema više živog podrinjskog Bošnjaka koji je tokom agresije branio zemlju, a da nije pozvan na neko saslušanje bilo kao budući optuženik ili svjedok.

Borci, neka vam je sretan Dan Armije!